Један заиста редак догађај у овом времену брзог живљења, пуног неспоразума, несугласица и разних личних и колективних незадовољстава, десио се у марту месецу ове године у Прањанима. Тог ведрог, али прилично прохладног петка, при крају радног дана, од мог одељења осмог разреда из Прањана доживео сам веома необично и пријатно изненађење, достојно сваког дивљења и похвале.
Остао нам је још само седми час одељењског старешине и да ову радну недељу успешно приведемо крају и моји „мали матуранти“ и ја. Није нам никада до сада падао тешко овај час, иако је на самом крају седмице, када смо сви ми измождени и већ поприлично уморни, јер смо у оквиру њега увек имали неке лепе, корисне и битне теме и полемике везане за будући школски рад и живот.
Овога пута све је било другачије. Свих десет ученика ме сачекало одевено у њихове јакне, са ранчевима на леђима и уредно подигнутим столицама као да је час већ завршен.
Помало изненађен, спремајући се у себи за неку неуобичајену ситуацију, од мојих ђака сам добио једно врло необично питање: „ Разредни, да ли би могли да изађемо напоље и да вам предложимо локацију где бисмо могли да одржимо овај данашњи час?“. Сложио сам се са предлогом, размишљајући о чему се ради, не слутећи даљи развој ситуације.
Након изласка из школске здграде уследио је шок. Једно громогласно и хорски увежбано „Срећан рођендан!“ и неколико спремних аутомобила са родитељима је било на паркингу школе. Објаснили су ми да за мене имају рођенданско изненађење у виду нашег заједничког ручка у ресторану Еко-села у Коштунићима. Видно збуњен и веома узбуђен нисам могао да одбијем овакав гест и тиме пореметим њихове, очигледно вишедневне и пажљиве припреме. Овакво изненађење се заиста ретко дешава у животу, поготово у данашње време.
Одлазимо до горњег ресторана где нас родитељи остављају и одлазе.
У ресторану постављен сто за једанаест особа са савршеним рођенданским декорацијама. Особље уиграно и упознато са ситуацијом спретно нас спроводи кроз протокол. Ведра и насмејана лица ученика, пријатно ћаскање и евоцирање лепих успомена из протеклих година заједничког дружења.
Стижу сокићи и свима омиљени ћевапчићи са кромпирићима и салатом. Посматрам крајичком ока како се поједини труде да са мање или више муке испоштују виљушку у левој руци и мање и спорије залогаје ( знајући да су „јешни“ као и њихов разреди старешина). Примећујем, али се правим невешт, како им Ната, дискретно упућује савете и опомиње на протокол и понашање, који су увежбавали протеклих дана. Све делује веома симпатично, а атмосфера весела, опуштена, права другарска.
Молим их да ми признају како су дошли на ову идеју и ко је „ мозак операције“. Све ми у потпуности признају и износе своје припреме до најситнијих детаља, признајући да су морали да ангажују и неке „савезнике“ из наставничких редова, алудирајући пре свега на наставницу историје Јелену, моју супругу, која је успела да све вешто прикрије и набави им и рођенданску торту и свећице без мога знања.
Долазимо до свечаног чина дувања рођенданских свећица, певања рођенданске песмице и дегустације торте на којој са намером стоји ћирилични натпис „ Тичер Вељо“. Тако ме у последње време ословљавају из милоште неки од ученика, иако нисам наставник енглеског језика него географије, али то су неке наше интерне стварчице. Једва успевам да сакријем сузе радоснице, које се појављују у крајевима очију, покушавајући да задржим свој карактеристичан став и тон, по коме сам њима препознатљив. Уследио је и њихов рођендански поклон али и поклон господина генерала, власника комплекса, који није могао да сакрије своје одушевљење овом идејом ђака и њеном реализацијом. Морао сам да му обећам да овај догађај мора бити објављен у медијима као светао пример чисте и неискварене дечије љубави и поштовања ауторитета.
Након ручка, одлазимо у шетњу поред Чемернице и туристичким комплексом где смо се лудо забављали пријатним ћаскањима и шалама, плановима за предстојећу матурантску екскурзију, а поједини су се до изнемоглости изиграли у паркићу и на спортским теренима.
У договорено време родитељи су се створили на договореном месту и развезли смо се својим кућама са предлогом да се ово дружење мора поновити.
Пристигавши кући, пун лепих утисака и још увек изненађен и узбуђен свим дешавањима, на родитељску Вибер групу сам упутио само једну поруку, јер заиста нисам могао у том тренутку да изаберем речи, којима бих изразио захвалност, знајући да ипак иза свега највише стоји њихова свесрдна подршка: „Од срца вам хвала за један од мојих најлепше проведених рођендана у досадашњем животу! Не бојим се за за ову нашу децу, јер су већ постали ПРАВИ људи, пуни одговорности и здравих погледа на свет око њих!“ Нека нам буду живи и здрави и нека их срећа прати на сваком кораку у даљем животу и раду!“
Велимир Александров,
поносни одељењски старешина
