ИСТОРИЈАТ ОШ „ ИВО АНДРИЋ“ ПРАЊАНИ
Оснивање школа у Србији током 19. века био је јако тежак и спор процес. За отварање ових објеката било је неопходно добити дозволу од надлежних Попечитељстава (Министарстава) просвете и унутрашњих дела. Прањанци су пре отварања школе у свом селу децу школовали у Чачку, Брусници, Брезни и Горњој Добрињи. На иницијативу Милосава Јеремића, тадашњег председника општине и становника села Прањана,1856.године започета је акција за отварање школе, где би деца учила „науку“. Молбу за градњу прве школе у Прањанима, Попечитељству просвете у Београду,доставио је начелник округа рудничког 6/19. марта 1856. године. Исте године добијена је дозвола за отварање школе. Због непостојања одговарајућег објекта и тешких услова градње школа је завршена 1857.године, а са радом је започела наредне 1858.
Први учитељи у школској 1858.години били су Никола Јеремић и Нестор Живчевић, обојица Прањанци, који су до тада на служби били у другим окрузима. Прве године школу је похађало 40 ученика. У тадашњој школи учило се читање,писање, рачун и вера. Године 1896. школа је добила прву учитељицу, постављену од стране тадашњег Министарства просвете. Њено име је било Лепосава Таушановић.
По закону из 1870. године Министарсво просвете наложило је да свака школа оформи књижницу (библиотеку). У почетку је она имала свега четрдесетак књига, а десетак година касније око 70 наслова.
Прањанци су 1880. основали и школски фонд за помагање сиромашних ученика. О раду фонда се зна врло мало, јер постоје подаци за непуне две године.
У време Првог светског рата дошло је до окупације Србије, тако да је прањанска школа прекинула наставу. Школска зграда је била оштећена и њена имовина опљачкана. У току окупације непријатељска војска је нанела велику штету тако да није остало читаво ниједно прозорско стакло, школско звоно је однето, а школска ограда служила је као огрев за војску. По ослобођењу Србије настава је отпочела са радом у фебруару 1919. године.
У току Другог светског рата школа је била привремено затворена, да би са радом поново отпочела 1945. године. Министарство просвете донело је решење 1946. године да се у Прањанима поред основне (четвороразредне) школе оснује и Нижа гимназија. По завршетку рата повећао се број ученика, па стара зграда школе није имала довољно простора за рад. Била је и прилично оштећена током ратних дејстава, па је из тог разлога изграђена нова школска зграда, која је усељена 1949. године.
Министарство просвете доноси одлуку 1950.године о укидању Ниже гимназије,а уместо ње оснива осмолетку која носи називОсновна школа Прањани.Три године касније,Школски одбор доноси одлуку да школа промени назив у „12.октобар“.Двадесетак година касније,тачније 14. марта 1979.године школа добија нови назив по чувеном нобеловцу Иви Андрићу, по коме и данас носи име.
Поред старе школске зграде изграђена је новија зграда, званично завршена и усељена 1979.године. Поред зграде школе налази се простор, који се користи за потребе ученика: игралиште, двориште, зелене површине и прилазне стазе. Школа задовољава техничке критеријуме за нормално одржавање наставе.
Матичну школу похађа 110 ученика распоређених у 8 одељења редовне наставе. Имамо и једно одељење продуженог боравка за ученике првог и другог разреда. Настава се одвија само у преподневној смени. Школа поседује библиотеку са преко 7000 књига. Књижни фонд се редовно увећава и обнавља. Књиге су адекватно смештене, а у оквиру библиотеке се налази и читаоница.
Пре неколико година саграђена је спортска хала која је скромно опремљена. У наредном периоду школа ће радити на опремању хале потребним реквизитима и опремом. У оквиру школског дворишта постоји отворен терен за мали фудбал и кошарку. У школи не постоји кабинетска настава осим за наставу информатике и музичке културе. Најопремљенији је кабинет информатике, док кабинет за музичку културу поседује клавир и музичка наставна средства.
Матична школа у свом саставу има још две осморазредне школе у Каменици и Брезни. Четвороразреднешколе налазе се у Богданици,Гојној Гори,Коштунићима, Теочину и Срезојевцима. Школе у Катрићима и Брајићима не раде јер нема ученика .
Наша школа је у овој малој сеоској средини „spiritus movens“ („ дух,који покреће“). Она је носилац и учесник у разним пројектима, обележавањима значајних датума, спортских такмичења и разних манифестација, које доприносе формирању свеобухватне личности ученика.