Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у селу Долац у близини Травника. Детињство је провео у Босни, која је припадала тадашњем Аустроугарском царству, а филозофију је студирао у Загребу, Бечу и Кракову. На почетку Првог светског рата ухапшен је због анти-аустријских тенденција, па је тада краткотрајно прекинуо студије. Године 1923. докторирао је књижевност на Универзитету у Грацу, а затим је започео дипломатску службу у Југославији. Своју каријеру дипломате је завршио као југословенски амбасадор у Берлину. Када се 1941. године Југославија нашла под немачком окупацијом, Андрић се вратио у Београд и тамо је живео током и након Другог светског рата.

Своју књижевну каријеру започео је као песник. Био је један од сарадника часописа Хрватска млада лирика током 1914. године. Крајем рата је објавио две збирке стихова у прози, “Еx Понто” и “Немири“. Збирка Немири, објављена 1919. године и написана у форми дневника, говори о Андрићевом доживљају рата и свог заробљеништва. У том периоду је углавном писао приповетке. Његов први роман, “Пут Алије Ђерзелеза“, објављен је 1920. године и већ тада се примећује доминантан мотив његовог стваралачког процеса, а то је живот у Босни кроз који истовремено приказује универзалне људске проблеме. У периоду између два рата, Андрић објављује три збирке приповедака под називом “Приповетке“, 1924, 1931. и 1936. године.

Током Другог светског рата, у слободно време које су му околности наметнуле, Андрић пише своја три велика романа објављена исте године (1945): “На Дрини ћуприја“, “Травничка хроника” и “Госпођица“. Главна тема прва два романа, као и већине Андрићевих дела, јесте Босна, област у којој Исток и Запад вековима преплићу своје интересе и утицаје, област коју чине људи различите националности и вероисповести. Андрића видимо у свом најбољем издању када пише о својој домовини и њеном народу.

Своја дела је писао трезвено, богатим и чистим језиком. Одбор за доделу Нобелове награде посебно је скренуо пажњу на „епску снагу“ која управља његовим делима, поготову романом “На Дрини ћуприја”. Нобелову награду добио је 1961. године, а награду од милион долара у потпуности је поклонио за развој библиотекарства.

Након смрти његове друге жене, Милице Бабић Андрић, 1968. године, ређе се појављивао у јавности и мање је учествовао у друштвеним дешавањима. Године 1969. изабран је за почасног члана Академије наука и уметности у Босни и Херцеговини, а 1972. године Београдски универзитет му је доделио почасни докторат.

Умро је 13. марта 1975. године у Београду где је и сахрањен.

Данас је Иво Андрић један од наших најцитиранијих писаца, а неке од његових мисли гласе овако:

– „Човјека ћете најбоље упознати ако га проматрате како се понаша кад се нешто дијели бесплатно.“
– „Чудно је како је мало потребно да будемо сретни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!“
– „И врлине једног човјека ми примамо и цијенимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схваћањима и склоностима.“
– „Можда је у почетку било и других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли, сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.“
– „Имати велику снагу, физичку или моралну, а не злоупотријебити је бар понекад, тешко је, готово немогуће.“
– „Тко чини добро, од њега се јос више добра очекује.”
– „Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.“
– „Звјезданог неба и људског срца никад се човјек неће моћи нагледати.“